Čista egzotika

Kao što sam rekao u prethodnom škrabanju red je da pomenem i San Salvador i prve utiske iz istog. Nastavljam prvi pasus prethodnog posta.

Nakon par sati košmarnih snova, što zbog svega što se dešavalo u prethodnim satim leta i boravka u apsolutno neplaniranoj destinaciji i lutanja između jave i sna, tokom tih trenutaka smo kolima krenuli po gradu. Prvi utisak je da je sve zeleno, fino i puno rastinja koje nije ništa neobičnije nego bilo gde u Evropi. Palmice, kokosovi orasi i svakojako drugačije najobičnije voće i povrće. Ulice kojima smo se vozili su prilično čiste, što od pikavaca, papirića, plastičnih kesa i ostalog organskog đubriva. U ove kasne sate razlog tome mogu da pronađem u tome što je jako malo ljudi na ulici. S obzirom na to da San Salvador (a sa njime i El Salvador) ima najvišlju stopu kriminala u Amerikama sa bezbrojnim ubistvima i da je velik koliko i 3 miliona stanovnika na površini 2/3 Beograda nekako je i logično. Mada je živo i oseća se da ima ljudi, negde. Drugi razlog može da bude komunalna služba, koja besprekorno radi svoj posao ali se ne bih baš kladio da je to najmogućiji razlog. Vremena da se to ispita ima. Elem, društveni život se svodi na izlaske u tržne centre, koji su prilično veliki a i ima ih dovoljno da srednja klasa uživa u produktima Kine, Tajlanda i ostalih bliskoazijskih država. Nema nekog određenog šetališta iliti "centra" grada gde bi bilo omiljeno šetalište mladih parova i mladih mama sa decom. U stvari, na karti postoji katedrala (lepa je kad se gleda preko googla) ali je blizu nje jedan od kvartova koji pripadaju favelama pa i nije previše preporučljivo šetati se tim krajem bez preke potrebe ili bez policijske pratnje. Ali zato tržni centri cvetaju. Gomila ljudi, elektrike, modnih linija svih proizvođača, kafića, restorana što na otvorenom što zatvorenom i svega ostalog što bi moglo da zatreba. Većina verovatno nikada. Naravno ima i neizbežnih tobogana, hali galija i ostale zabave koja ovo "šetalište-centar" pretvara u lagani vašar koji poznajemo. Već nakon 20 minuta smo prestali da obraćamo pažnju na private security koji stoji pored svakog ulaza u centre, pojedinih kuća i "solo" radnji i igra se sa svojim pumparicama. Na moje opšte čuđenje niko od njih nije ni ćelav ni mrga, već prosečne visine koja ne prelazi metar i 70. Eto još jedne dobre stvari u masi ljudi u nepreglednim hodnicima. Vidim iznad svih (jer ni ostali nisu ništa višlji) i mogućnost da se izgubim je svedena na minimum. A onda horor u supermarketu. A čak nije ni to, nego umor i premor i to da i dalje ne shvatam da sam na drugom kraju sveta, sa drugačijom kulturom i običajima. Da, i posle 30 minuta lutanja nisam uspeo da pronađem mesni narezak, neko normalno gotovo jelo i sve ono što bi jeo i u Srbiji. Umesto toga gomila soseva, pasulja, ribe, mesa i ostalih potrebština koje bi prvo trebalo termički obraditi i tako ukusno servirati na astal. Ništa od toga. Kad sam u supermarketu da pomenem i cene. NIšta spektakularno previše, ništa spektakularno nisko. Prosek. Na promocijama proizvodi prilično jeftini ali ima i čudno skupih. Generalno, moj utisak je da su cene na nivou srpskih ili ako ne onda za 5% višlje ili 5% niže. Pakovanje od 12 piva u limenci, domaćeg malog košta 7 dolara. Slatkiši u vidu cookiesa koštaju odokativno oko 1$. Slane grickalice u proseku po 2 evra za "egzotičnije" vrste oraha i ostaloh slanih đakonija. Ručak po osobi u sasvim korektnom restoranu (na principu samoposluživanja) dođe oko 2-3 dolara. Ali tanjir pun i ko ga pojede mašala. I ima svega...od klasičnih salatica, pečenih banana, neobičnih salatica, mesa svakojakog ali ko što reče ljubazni domaćin ovde se pilići kraljevi svih životinja. I tako...nastavak dalje jer me baš mrzi da pišem a i moram da iskuliram traumatičnu epizodu iz prvog "samostalnog majanja" po gradu :)