4 dana

Toliko otprilike nisam pisao. Živ sam i zdrav, hvala na pitanju. Sticaj okolnosti je bio takav da su redom zagorčavali život običnom pisaču dnevnika. Uglavnom je u pitanju bio internet ali i mali nedostatak vremena i lagani umor. Malo je nezgodno što se budim oko pola 6 svakog jutra jer tada sviće a još nezgodnije što mrak pada oko pola 6 a već u 6 je mrkli mrak. Kada dođe 10 uvece, nakon 4 sata mraka organizam skonta da je oko ponoći pa počne lagano da drema a tada ništa od škrabanja. Ajd sad lagano šta je sve bilo ovih dana, day-by-day:

Ponedeljak: Rano ustajanje, ispijanje nes-a sa vrlo čudnim šećerom koje neodoljivo podseća na šećer od dinje, mada se ne pravi od njega. Mada, istini za volju nikad i nisam čuo da se takav šećer pravi mada liči. Malo jutarnjeg interneta (kad ga ima a u poslednje vreme ga ima sve ređe i ređe jer gazdu mrzi da pozove drugara hakera da namesti ruter a ja neću da se pravim pametan jer može da se uvredi), malo čitanje novina - uglavnom domaćih, srpskohrvatskih jer sam još uvek kratko ovde pa me "zanima", malo chata - ovoono i poziv da se kreće dalje. Odlazak blindiranim kolima banke (tj. stakla su bullet proof jeej - obožavam blindirane automobile) u lokalnu opštinsku službu u vezi vađenja NIT-a. NIT je skraćenica na španskom (ajdeee!) za nešto što znači poreski broj a svee u cilju mogućnosti otvaranja računa u banci. Vođen predrasudom o administraciji već u putu sam programirao mozak na dugo čekanje. Ali ne lezi vraže. I pored gomile ljudi koja se tu mota red je uredan i u liniji i sve se završava lagano, skoro sterilno brzo. Supplies, supplies. Povratak u banku, na početnu poziciju, otvaranje računa a onda zglajz u kola u potragu za školom koja bi dvoje neukih spanglisha učila španski. Škola 1: Ruralno, profesorka ne govori engleski - samo španski i NGO su. Ujutru tebe uče španski, popodne ti možeš decu engleski. Lepo je na papiru ali uživo i ne baš toliko lepo. I pored toga što svi volontiraju časove naplaćuju godža. Škola broj 2: European Academy. Lepo izgleda, skoro-renovirana hacijenda (H se ne čita) u pravom smislu te reči, ljubazni kao i svi ovde uostalom i šok od "učiteljice". Stil učenja jezika - u 99% škola je da se po ceo dan određene rečenice ponavljaju. Na primer: Prvog dana se uči prezent tako što učiteljica kaže: "Ja jedem jabuku. Šta ja radim?" Onda učenik ponavlja: "Jedeš jabuku". Onda ti "prosledi jabuku" pa učenik kaže "Ja jedem jabuku", okrene se ka sledečem i pita: "Šta radim?". Poenta je shvaćena, nadam se. I tako 4 sata dnevno malo jedem jabuku, malo jedem hleba, malo hodam, malo sedim, malo ovo malo ono. Smor. Ah da, zaboravio sam da kažem da se sve ovo radi na španskom, bez i jedne reči engleskog i da sam posle njene druge rečenice pitao šta ja to u stvari pričam i da li bi mogla da prevede, jer ne volim da pričam nešto što ne razumem. Ovo sa jabukom je samo pretpostavka da sam to pričao, mada nisam jer sam se iznervirao u trećem minutu ponavljanja i demonstrativno prekrstio ruke i rekao da više neću da se igram. Mislim stvarno. Da li je potrebno da se 4 sata ponavljaju reči koje ne razumem da bi ukapirao prezent? Naravno da nije. Potrebno je u vrh glave sat vremena sa dobro osmišljenom i prilagođenom nastavom. Mislim, možda je deci zabavno da 4 sata ponavljaju istu stvar ali meni nikako nije. Pa se posle svi čude zbog čega samo 5% Latino amerikanaca govori bilo koji strani jezik. Pored ovakvog stila učenja čudi me da ih ima i toliko. Škola broj 3: Univerzitet. Ništa od toga, jer im časovi počinju od januara a tad je već prekasno. Majanje po tržnom centru da bi se našla neka knjiga za učenje španskog i naravno, videvši cene verovanje u internet i torrent download. A onda sam kupio cigarete u apoteci. Da, da...Zabavno i ja sam se prvo čudio ali mi je sad sasvim normalno da odem do obližne apoteke i kupim marlboro - a i taj izbor je vrlo. Ćef ti marlboro, ćef ti Kent, ćef ti pall mall. Cijena prava sitnica: Mbro-2.70, Kent-1.90, PallMl-2.40. Dolara, afkors. Elem, da ne dužim školu nismo našli, izmajasmo se lepo jer nas je i vreme poslužilo :P pa oko 18h produžismo svojim putem kući. Ah da, pre toga smo svratili u bioskop da posle 6 godina osetimo čari velikog platna i dosadnog harija potera, takosa, kokica i koka kole u sali.

Utorak: Isti jutranji ritual, ponovo kola, ponovo majanje po gradu u potrazi za školom i čemu ponavljanje. Još jedan lep dan, još jedan odličan obilazak i zabava koju me mrzi da objašnjavam. Uglavnom ispunjen dan, upoznavanje ljudi, običaja i svega što uz to ide. Tradicionalni ručak u podne i lagani osećaj neprijatnosti kada sve svi vrate na svoja radna mesta, krenu da vade četkice za zube i pravac kupatilo. E to je učenje o kulturi. Mogu samo da zamislim kako nas gledaju, onako jadne što ne nosimo četkice za zube u sport bili torbi, jer ih oni inače nose uvek sa sobom. Lepa navika ali malo smešna. Ja bi rado prao zube 12 puta ko oni, lepo je to al me je strah da ne otanjim ove moje porcelance jer onda ne bi imao šta više da perem. Eh, a onda večernji pokušaj asimilacije u bioskopsku kulturu i u inat kupovina kokica i koka kole da bi nervirali sve u sali dok gledamo 3D Resident Evil ali džaba. Nas 5oro u bioskopu od 200 mesta i uživancija.

Sreda: Lagano smaranje u kući jer smo čekali i na kraju dočekali majstore koji su trebali da nam uvedu toplu vodu za tuširanje. Nazvaću to ovom prilikom protočni bojler, što u suštini i jeste ali meni krajnje čudan: Mala razvodna kutija sa žicama u visini tuša - u koju ide struja, malo veći tuš u koju ide žica - ponovo sa strujom; i sve u svemu sad mogu samo da se nadam da je majstor lepo odradio instalaciju i da ne želi da me ima na duši. Nekako baš vole kombinaciju struja-voda. Ko zna, verovatno se tripuju da njihovih 110V nije isto što i naših 220 i da i ako udari udara sa pola snage, taman za jutarnje razgibavanje. Jedno je sigurno. Majstori ovde i back home su isti. Lagano, opušteno, biće. Od 10 ujutru do pola 5 popodne su bušili 3 rupice u zidu, razvlačili 4 metra kabla, monitrali 2 plastične sprave, merili, cenili da je zid kriv i slično. Naravno, topla voda je "došla" nešto pre mraka, par komšija navratilo da vidi kome to treba topla voda na plus 33 stepeni a i da oceni dal bi se njima to ukopilo u kupatilo. I taman kad sam pomislio da će ostatak dana biti opasno smaranje u kući, jer pada mrak i frka je za šetanje iznenađenje. Poziv za lagani obrok u lokalnom bircuzu sa domaćom klopom (papusa koju tako zovu jer je giros već zauzet), ne tako lagano opijanje u istom i još gore u klubu sa živom muzikom. Vesela zabava sa studentima, ili barem mislim da su studenti i eto - posle 5 dana ovde sam video curu koja ne izgleda kao venera plodnosti (http://hr.wikipedia.org/wiki/Venera_iz_Willendorfa), odnosno kao 99% žena ovde. A možda je to bila samo fatamorgana uzrokovana količinom piva. I tako dok ovo kucam još uvek osećam bolove u glavi ali se ne dam jer sam čvrsto rešio da udavim slučajnog posetitelja ovog dnevnika.

Lagano krećemo da se šetamo, što ima svojih prednosti i svojih mana, lagano otkrivamo San Salvador i lagano se družimo, smejemo i pitamo o lokalnim običajima. Za kraj malo španskog u prezentu: El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza....