Da malo apdejtujem El Pacifico

Gresio sam u prethodnim postovima, nije da nisam.

Evo druga poseta plazi je prosla, ovog puta u fensijem risortu. Sad prvo da se ispravim i "okajem grehe" oko opisa prvog risorta iz posta "El Pacifico". Naime, deo u kome smo mi bili je deo pored plaze i bez ikakve sumnje lici na dolepomenuti opis. Medjutim, uz laganu nadoknadu od nekoliko dolara moze da se udje i pozadi u pravi risort sa bazenima i bungalovima gde sve izgleda sasvim pristojno ali nije za svaciji dzep, mashala.

Druga plaza, takozvana Costa del sol i lagani resor koji se zove, jakako Pacific hotel je mesto koje je od samog ulaza risort sa bunglavima i bazenima za koje vam ne treba doplata. Doplacujete samo ulazak u isti sto podrazumeva placanje 29$ za: svedski astal koji traje do 15h sa neogranicenim picima (u sta spadaju sva zasecerena americka pica koja poznajete, lokalna vrlo zasecerena pica posle kojih vam sok iz tetrapaka deluje kao da pijete obicnu vodu...inace ukusni), mesto za stolom ili lezaljku i naravno koriscenje bazena, kupatila i svega ostalog :) Ovde tesko mogu da se pronadju lezaljke na plazi. Ovde ljudi vise uzivaju u hrani i picu nego u cvarenju na suncu. Plaza naravno pusta, pesak uglavnom beo jer ocigledno da poslednja erupcija vulkana nije nanela pepeo na ovu stranu a okean cudan jer je plitak, struje jake a talasi prilicno veliki pa je nedoumica da li plivate u moru do kolena, bacate se u talase i 100% riskirate da vas more odnese na pucinu ili da pravite kule u pesku u priobalju :)

Inace je 99% plaza "privatno". Dobro, nije privatno ali su privatne hacijende gradjene tik pored mora i sve su zakljucane pa je pristup moru (bar ovom delu koji sam zapljuvao) izuzetno tezak bez da platite.

Da, bio sam i na jezeru koje se nalazi u grotlu ugasenog vulkana koji je poslednju erupciju imalo pre 2500 godina. Neobican osecaj kad vam neko kaze gde ste ali sve u svemu jezero ko jezero, bez utiska da se nalazite bas u vulkanu. Divno jezero (ista prica sa hacijenda i prilazom kao sa morem), sem sto se ne placa obicna participacija, nego mozete da birate restoran, klopate i kupate se i platite, naravno samo cenu rucka...Rucak malcice skuplji nego obicno, ali i dozivljaj malcice drugaciji. Jeo biftek sa gomilom salate, platio 10$...nisam pio jer sam morao da vozim smrc smrc...

Neke od slika sa oba "eventa" su na profilu pa izvolte...

Feliz

Da obeležim i ovaj dan kada sam posle 30 dana konačno jeo nešto što hoda (ili je hodalo) na 4 noge. Već 15 dana razmišljam šta se dešava sa ljudima ovde pa im pile "sveta" životinja. Gde god da krenem, u koji god restoran, kafić, kafanu da svratim piletina je "must have" životinja. U svim oblicima, što se podrazumeva: pečena u KFCu, pržena u lokalnim restoranima, kuvana sa povrćem u obližnjim birtijama, bataci, grudi, celi pilići, delovi pileta..šta god da pomislite od pileta - tu je. Nije da nisam probao da pronađem i neku drugu životinju i nije da nisam uspeo u tome - jesam, ali je bila toliko žilava da nisam uspeo ni sam sebi da opravdam smisao njenog ubistva. Jedna od teorija, koja meni zvuči najlogičnije, a imam vremena da se uverim u suprotno je da je u latinskoj americi zabranjeno ubijanje "malih životnjinja" koje očigledno isključuje piliće. S obzirom na to, svo meso na tanjiru je od najstarijih životinja, umrlih prirodnom smrću - ili od takozvane starosti pa je zboga toliko žilavo.

I tako, danas smo ničim izazvani nabasali na lokalnu "tabernu" što je domaći naziv za tavernu, u kome može da se obilato jedu mlade životinje po ne tako popularnim cenama plus pivo. Sve u svemu, rebarca od netakostarogpraseta za svaki rispekt, od piva me već sad, pola sata kasnije boli glava ali važno da je moj, od posne piletine napaćeni organizam konačno navatao malo masnog i u to ime "Živeli prasići!"

From El Pacifico..

Umalo da zaboravim...Posle samo 7 dana u El Zalbadoru sam prvi put i vozio aFtomatik džip sa kojim stvarno izgledaš kao "King of the road". Nakon par krajnje nezgodnih kočenja u prvih 100 metara sve je prošlo prilično glatko. But...Uvek mora da postoji jedno ali u svakoj priči...Od kad sam ovde i nisam siguran da postoje auto škole - ni jednu nisam video ali sam siguran da postoje ali i pored toga niko ne zna da vozi. Semafori postoje i uredno rade, ulice su krajnje urbanizovane, bulevari široki i zeleni ali i pored toga svi signaliziraju ugrađenom trubom - tzv. sirenom. Jedno "sviranje" znači - de si pošo, ja imam prvenstvo; dva "sviranja" znače: alo brate/sestro esi čorav, dom jedno kratko i dva dugačka znače laganu psovku koju i znam ali nije ni mesto ni vreme da je pominjem. I naravno kao štoto obično biva na samom ulasku u San Salvador kreće najobilnija kiša u mom životu, koju u slobodnom ali netačnom prevodu mogu da nazovem monsun i neočekivano lagana vožnja ulicama istim. Postupak je sledeći , i tog principa se drže svi: Kiša počinje, pale se sva četiri žmigavca i vozi se 10 na sat. Drugačije nije ni moguće a žmigavci su tu da vas neki vozač ne bi pomešao sam slobodnom trakom autoputa. Džip je u jednom trenutku počeo da propušta vodu što je samo doprinelo zanimljivosti vožnje kroz kišom okupani grad. Sve u svemu veoma bezbedna vožnja, jer je svima bilo nemoguće da voze kao što to obično rade i da, naravno da je kiša prestala istog trenutka kada sam stao ispred kuće.

U San Salvadoru postoje pešački prelazi, gomila njih ali su pešači užasnuti kolima i strašno se plaše istih. Razlog za to je jednostavan: Ovde kola u svakom slučaju imaju prvenstvo, bili vi na pešačkom ili van njega.

El Pacifico

Šta reći a ne pogrešiti. Manje priče o moru, more ko more sa malo većim talasima, ništa spektakularno. Ono što je meni zanimljivije od mora je sam "resort" koji spada u "fensije" šta god da se podrazumeva pod time. Sad naravno, nisam očekivao da me Pariz-Hilton sačeka u bikiniju, donese piće i izmasira pride kao gratis uslugu ali svakako nisam očekivao ni relativno staru hacijendu. Da ne ispadnem da se nešto žalim, provod je bio odličan, domaćini i osoblje naravno ljubazno - do mere kad počinju da preteruju, sve otprilike što sam i mogao da očekujem. Sam dnevni ulazak u "resort" košta 30$ u šta je uključen ručak (na principu švedskog stola - s tim da je švedski sto u El Zalbadoru kombinacija piletine u svakojakom obliku, salata sa čudnim nazivima koje ne mog da pohvatam ni kada se sporo izgovore a u suštini su na bazi pasulja i regularne evropske salate), i besplatno leganje na plastičnim ležaljkama ispod kokosa. Ajd sad, kokosi i nisu neki - još su mladi a i ležaljke baš i ne datiraju iz ovog veka al da ne sitničarim. Pogled je fin, samo okean sa talasima malo počinje da smara jer pravi buku a i krajnje je čudno jer je previše plitko za plivanje a talasi su predaleki za skakanje u iste.

Dok smo se kretali ka "resortu" prolazili smo kroz veoma siromašna sela koja dopiru 100 metara od našeg cilja pa bih lagao kad ne bih rekao da me nije u pojedinim trenucima grizla savest. Verovali ili ne, ti isti ljudi - barem 90% njih koji žive neposredno pored Pacifika ne zna da pliva jer: ili nikada nije izrazilo želju da se time bavi, ili nije imao ko da ih nauči.

Pristup plaži je, čini mi se skroz onemogućen jer je diljem kilometarske plaže zakrčen starim hacijendama koje uglavnom niko ne koristi a kao po običaju su sve "okićene" bodljikavim žicama sa zabranom prolaska.

Naravno, da El Zalbador pomalo podseća na Srbiju uverilo me je i to što sam celim putem, na znakovima viđao velike table sa imenima donatora koji su taj put napravili: "Village X road is build by European Commission and through the Y fund"; "This school is renovated by German government" isl, itd...

Naravno, ne bi bio ja da nisam izgoreo kao rak - a da se pri tome prethodnog jutra nisam obrijao. Evo i sad izgledam kad da mi je predeo ispod očiju bio u senci a čelo i obrazi na vrelini sunca....Not Redhead - Redneck!

Najnovija saznanja iz El Zalbadora...

...dok ne zaboravim, bolje da zapišem. Skoro 100% proverena informacija je sledeća, mada za mene prilično šokantna ali ne i neočekivana:

-Kada se momak i devojka, čika i gospođa muvaju nije potrebno da se prvo poljubite da bi ste postali "momak i devojka". Pre čina poljubca potrebno je gospođicu, gospođu da pitate da li želi da bude vaša devojka, da sačekate da odgovor bude pozitivan pa da onda nastavite sa romantikom :) Šokantno: "Oćeš da pođemo" - koje se odnosi čak i na parove u zrelijim godinama.

-Devojke, koliko god bile stare-mlade, emancipovane ili ne NIKADA ne pitaju momka gorepomenuto pitanje niti preuzimaju inicijativu sem da se ukrase i tako nakinđurene čekaju da ih momak primeti i postavi pitanje.

-Ono što je manje-više bilo poznato i pre nego što smo došli ovde je da je Latinska Amerika poznata po svojim auto motelima. Auto motel je motel, naravno - bez prozora, vrata ili bilo čega što bi makar i slutilo rušenju privatnosti. Kako je u Latinskoj Americi sasvim "normalno" da mužjak bude sa više ženki u isto vreme (ne fizički baš u istom trenutku) tako je sasvim normalno da se zna i ruta tj. ritual kretanja para tokom čina "romantičnog susreta": Lagana večera, eventualno lagano piće u istom mestu gde se večeralo, pravac kola a onda auto motel na "posao", plaćanje i zglajz u noć.

-Auto motel, barem po pričama jer nisam imao "zadovoljstvo" da ga vidim izgleda ovako: Kolima se uđe u podzemnu/normalnu garažu, diskretnim stepenicama dodje do sobe na kojoj piše "slobodno", ista je bez prozora i bez vrata sem malog udubljenja u istim u kojima klijent ostavi novac...i to je to...

Kako izgleda biti Guliver i lagana teorija zavere

Ovo će biti lagani jutarnji post uz kafu, sa jednom konstatacijom i jednim hipotetičkim pitanjem.

Iz puke znatizelje (i pomalo sticajem okolnosti) sam krstario trznim centrima i usput, čisto informativno proveravao kako stoji situacija na Latinoameričkom trzištu a vezana za patike. Ima svega, šarenih, koznih, laganih, teških, fensi, smešnih, ruralnih, američkih i evropskih, sa pristojnom cenom i zapičenom u nebo. Ima svega i svačega u cenovnom rangu od 20 do 200 dolara. Ono čega najčešće ima je osmeh i netakokratko "no" kad pomenem koji mi broj treba. 12. To je američka mera za sasvim prosečnu balkansku veličinu od 45-46. Da ne grešim dušu, ima tu i tamo da se nađe broj ali je to sasvim retko a najčešće su to modeli prilagođeni zimi koji ovde mogu samo da naprave pakost nogama i okolini. Problem broj 1 i paket iz matice broj 1: Patike.

Neverovatno mi je da u radnjama prodaju šalove, kape, debele dukserice i ostalu robu prilagođenu apsolutnim temperaturama ispod ili oko nule. Čemu kada ovde prosečna godišnja temperatura varira između 26 i 27 stepeni.

Kako dolazim iz zemalja gde je jedna od omiljenih aktivnosti kreiranje teorija zavera red je bio da i ja stavim prst na čelo i razmislim o sledećem:

Prvi savet koji sam dobio je da ne nosim svoj telefon nego da kupim neki jeftini, što je na kraju i bio moj prvi šoping u dalekoj nam zemlji "spasioca". Reč je da se ovde kradu telefoni pa onda sve ostalo i da ako me neko startuje na semaforu, ulici ilibilogde drugde telefon uz nekoliko dolara prava mera da taj neko ne izvadi pištolj. E sad, ono što sam najčešće viđao ovde su prodavnice telefona i kartica kojih ovde ima bukvalno na svakom koraku. Previše je siromaštva za takav luksuz. Pre nego što sam došao ovde sam mislio da ću na svakom koraku viđati kioske sa brzom hranom, uličnu prodaju iste a umesto toga sam dobio kioske i štandove brzih telefona i kartica. Tautologijom a pomalo i tarotom sam došao do ideje da su možda, ali možda "kradljivac telefona" i telefonski monopolista napravili super dil. "Ti kradi a ja ću da prodajem". Ima tu nekog tarota jelde?

Slike

Nema slika jer ne nosim foto aparat koji i inače nemam. Izbegavati svetlucave i stvari od vrednosti kako ne bi ste upali u oči čoveku sa satarom ili pištoljem. Biće, obećavam jer sam svakoga dana u svakom pogledu sve hrabriji i hrabriji :P

4 dana

Toliko otprilike nisam pisao. Živ sam i zdrav, hvala na pitanju. Sticaj okolnosti je bio takav da su redom zagorčavali život običnom pisaču dnevnika. Uglavnom je u pitanju bio internet ali i mali nedostatak vremena i lagani umor. Malo je nezgodno što se budim oko pola 6 svakog jutra jer tada sviće a još nezgodnije što mrak pada oko pola 6 a već u 6 je mrkli mrak. Kada dođe 10 uvece, nakon 4 sata mraka organizam skonta da je oko ponoći pa počne lagano da drema a tada ništa od škrabanja. Ajd sad lagano šta je sve bilo ovih dana, day-by-day:

Ponedeljak: Rano ustajanje, ispijanje nes-a sa vrlo čudnim šećerom koje neodoljivo podseća na šećer od dinje, mada se ne pravi od njega. Mada, istini za volju nikad i nisam čuo da se takav šećer pravi mada liči. Malo jutarnjeg interneta (kad ga ima a u poslednje vreme ga ima sve ređe i ređe jer gazdu mrzi da pozove drugara hakera da namesti ruter a ja neću da se pravim pametan jer može da se uvredi), malo čitanje novina - uglavnom domaćih, srpskohrvatskih jer sam još uvek kratko ovde pa me "zanima", malo chata - ovoono i poziv da se kreće dalje. Odlazak blindiranim kolima banke (tj. stakla su bullet proof jeej - obožavam blindirane automobile) u lokalnu opštinsku službu u vezi vađenja NIT-a. NIT je skraćenica na španskom (ajdeee!) za nešto što znači poreski broj a svee u cilju mogućnosti otvaranja računa u banci. Vođen predrasudom o administraciji već u putu sam programirao mozak na dugo čekanje. Ali ne lezi vraže. I pored gomile ljudi koja se tu mota red je uredan i u liniji i sve se završava lagano, skoro sterilno brzo. Supplies, supplies. Povratak u banku, na početnu poziciju, otvaranje računa a onda zglajz u kola u potragu za školom koja bi dvoje neukih spanglisha učila španski. Škola 1: Ruralno, profesorka ne govori engleski - samo španski i NGO su. Ujutru tebe uče španski, popodne ti možeš decu engleski. Lepo je na papiru ali uživo i ne baš toliko lepo. I pored toga što svi volontiraju časove naplaćuju godža. Škola broj 2: European Academy. Lepo izgleda, skoro-renovirana hacijenda (H se ne čita) u pravom smislu te reči, ljubazni kao i svi ovde uostalom i šok od "učiteljice". Stil učenja jezika - u 99% škola je da se po ceo dan određene rečenice ponavljaju. Na primer: Prvog dana se uči prezent tako što učiteljica kaže: "Ja jedem jabuku. Šta ja radim?" Onda učenik ponavlja: "Jedeš jabuku". Onda ti "prosledi jabuku" pa učenik kaže "Ja jedem jabuku", okrene se ka sledečem i pita: "Šta radim?". Poenta je shvaćena, nadam se. I tako 4 sata dnevno malo jedem jabuku, malo jedem hleba, malo hodam, malo sedim, malo ovo malo ono. Smor. Ah da, zaboravio sam da kažem da se sve ovo radi na španskom, bez i jedne reči engleskog i da sam posle njene druge rečenice pitao šta ja to u stvari pričam i da li bi mogla da prevede, jer ne volim da pričam nešto što ne razumem. Ovo sa jabukom je samo pretpostavka da sam to pričao, mada nisam jer sam se iznervirao u trećem minutu ponavljanja i demonstrativno prekrstio ruke i rekao da više neću da se igram. Mislim stvarno. Da li je potrebno da se 4 sata ponavljaju reči koje ne razumem da bi ukapirao prezent? Naravno da nije. Potrebno je u vrh glave sat vremena sa dobro osmišljenom i prilagođenom nastavom. Mislim, možda je deci zabavno da 4 sata ponavljaju istu stvar ali meni nikako nije. Pa se posle svi čude zbog čega samo 5% Latino amerikanaca govori bilo koji strani jezik. Pored ovakvog stila učenja čudi me da ih ima i toliko. Škola broj 3: Univerzitet. Ništa od toga, jer im časovi počinju od januara a tad je već prekasno. Majanje po tržnom centru da bi se našla neka knjiga za učenje španskog i naravno, videvši cene verovanje u internet i torrent download. A onda sam kupio cigarete u apoteci. Da, da...Zabavno i ja sam se prvo čudio ali mi je sad sasvim normalno da odem do obližne apoteke i kupim marlboro - a i taj izbor je vrlo. Ćef ti marlboro, ćef ti Kent, ćef ti pall mall. Cijena prava sitnica: Mbro-2.70, Kent-1.90, PallMl-2.40. Dolara, afkors. Elem, da ne dužim školu nismo našli, izmajasmo se lepo jer nas je i vreme poslužilo :P pa oko 18h produžismo svojim putem kući. Ah da, pre toga smo svratili u bioskop da posle 6 godina osetimo čari velikog platna i dosadnog harija potera, takosa, kokica i koka kole u sali.

Utorak: Isti jutranji ritual, ponovo kola, ponovo majanje po gradu u potrazi za školom i čemu ponavljanje. Još jedan lep dan, još jedan odličan obilazak i zabava koju me mrzi da objašnjavam. Uglavnom ispunjen dan, upoznavanje ljudi, običaja i svega što uz to ide. Tradicionalni ručak u podne i lagani osećaj neprijatnosti kada sve svi vrate na svoja radna mesta, krenu da vade četkice za zube i pravac kupatilo. E to je učenje o kulturi. Mogu samo da zamislim kako nas gledaju, onako jadne što ne nosimo četkice za zube u sport bili torbi, jer ih oni inače nose uvek sa sobom. Lepa navika ali malo smešna. Ja bi rado prao zube 12 puta ko oni, lepo je to al me je strah da ne otanjim ove moje porcelance jer onda ne bi imao šta više da perem. Eh, a onda večernji pokušaj asimilacije u bioskopsku kulturu i u inat kupovina kokica i koka kole da bi nervirali sve u sali dok gledamo 3D Resident Evil ali džaba. Nas 5oro u bioskopu od 200 mesta i uživancija.

Sreda: Lagano smaranje u kući jer smo čekali i na kraju dočekali majstore koji su trebali da nam uvedu toplu vodu za tuširanje. Nazvaću to ovom prilikom protočni bojler, što u suštini i jeste ali meni krajnje čudan: Mala razvodna kutija sa žicama u visini tuša - u koju ide struja, malo veći tuš u koju ide žica - ponovo sa strujom; i sve u svemu sad mogu samo da se nadam da je majstor lepo odradio instalaciju i da ne želi da me ima na duši. Nekako baš vole kombinaciju struja-voda. Ko zna, verovatno se tripuju da njihovih 110V nije isto što i naših 220 i da i ako udari udara sa pola snage, taman za jutarnje razgibavanje. Jedno je sigurno. Majstori ovde i back home su isti. Lagano, opušteno, biće. Od 10 ujutru do pola 5 popodne su bušili 3 rupice u zidu, razvlačili 4 metra kabla, monitrali 2 plastične sprave, merili, cenili da je zid kriv i slično. Naravno, topla voda je "došla" nešto pre mraka, par komšija navratilo da vidi kome to treba topla voda na plus 33 stepeni a i da oceni dal bi se njima to ukopilo u kupatilo. I taman kad sam pomislio da će ostatak dana biti opasno smaranje u kući, jer pada mrak i frka je za šetanje iznenađenje. Poziv za lagani obrok u lokalnom bircuzu sa domaćom klopom (papusa koju tako zovu jer je giros već zauzet), ne tako lagano opijanje u istom i još gore u klubu sa živom muzikom. Vesela zabava sa studentima, ili barem mislim da su studenti i eto - posle 5 dana ovde sam video curu koja ne izgleda kao venera plodnosti (http://hr.wikipedia.org/wiki/Venera_iz_Willendorfa), odnosno kao 99% žena ovde. A možda je to bila samo fatamorgana uzrokovana količinom piva. I tako dok ovo kucam još uvek osećam bolove u glavi ali se ne dam jer sam čvrsto rešio da udavim slučajnog posetitelja ovog dnevnika.

Lagano krećemo da se šetamo, što ima svojih prednosti i svojih mana, lagano otkrivamo San Salvador i lagano se družimo, smejemo i pitamo o lokalnim običajima. Za kraj malo španskog u prezentu: El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza, El hombre bebe cerveza....

Čista egzotika

Kao što sam rekao u prethodnom škrabanju red je da pomenem i San Salvador i prve utiske iz istog. Nastavljam prvi pasus prethodnog posta.

Nakon par sati košmarnih snova, što zbog svega što se dešavalo u prethodnim satim leta i boravka u apsolutno neplaniranoj destinaciji i lutanja između jave i sna, tokom tih trenutaka smo kolima krenuli po gradu. Prvi utisak je da je sve zeleno, fino i puno rastinja koje nije ništa neobičnije nego bilo gde u Evropi. Palmice, kokosovi orasi i svakojako drugačije najobičnije voće i povrće. Ulice kojima smo se vozili su prilično čiste, što od pikavaca, papirića, plastičnih kesa i ostalog organskog đubriva. U ove kasne sate razlog tome mogu da pronađem u tome što je jako malo ljudi na ulici. S obzirom na to da San Salvador (a sa njime i El Salvador) ima najvišlju stopu kriminala u Amerikama sa bezbrojnim ubistvima i da je velik koliko i 3 miliona stanovnika na površini 2/3 Beograda nekako je i logično. Mada je živo i oseća se da ima ljudi, negde. Drugi razlog može da bude komunalna služba, koja besprekorno radi svoj posao ali se ne bih baš kladio da je to najmogućiji razlog. Vremena da se to ispita ima. Elem, društveni život se svodi na izlaske u tržne centre, koji su prilično veliki a i ima ih dovoljno da srednja klasa uživa u produktima Kine, Tajlanda i ostalih bliskoazijskih država. Nema nekog određenog šetališta iliti "centra" grada gde bi bilo omiljeno šetalište mladih parova i mladih mama sa decom. U stvari, na karti postoji katedrala (lepa je kad se gleda preko googla) ali je blizu nje jedan od kvartova koji pripadaju favelama pa i nije previše preporučljivo šetati se tim krajem bez preke potrebe ili bez policijske pratnje. Ali zato tržni centri cvetaju. Gomila ljudi, elektrike, modnih linija svih proizvođača, kafića, restorana što na otvorenom što zatvorenom i svega ostalog što bi moglo da zatreba. Većina verovatno nikada. Naravno ima i neizbežnih tobogana, hali galija i ostale zabave koja ovo "šetalište-centar" pretvara u lagani vašar koji poznajemo. Već nakon 20 minuta smo prestali da obraćamo pažnju na private security koji stoji pored svakog ulaza u centre, pojedinih kuća i "solo" radnji i igra se sa svojim pumparicama. Na moje opšte čuđenje niko od njih nije ni ćelav ni mrga, već prosečne visine koja ne prelazi metar i 70. Eto još jedne dobre stvari u masi ljudi u nepreglednim hodnicima. Vidim iznad svih (jer ni ostali nisu ništa višlji) i mogućnost da se izgubim je svedena na minimum. A onda horor u supermarketu. A čak nije ni to, nego umor i premor i to da i dalje ne shvatam da sam na drugom kraju sveta, sa drugačijom kulturom i običajima. Da, i posle 30 minuta lutanja nisam uspeo da pronađem mesni narezak, neko normalno gotovo jelo i sve ono što bi jeo i u Srbiji. Umesto toga gomila soseva, pasulja, ribe, mesa i ostalih potrebština koje bi prvo trebalo termički obraditi i tako ukusno servirati na astal. Ništa od toga. Kad sam u supermarketu da pomenem i cene. NIšta spektakularno previše, ništa spektakularno nisko. Prosek. Na promocijama proizvodi prilično jeftini ali ima i čudno skupih. Generalno, moj utisak je da su cene na nivou srpskih ili ako ne onda za 5% višlje ili 5% niže. Pakovanje od 12 piva u limenci, domaćeg malog košta 7 dolara. Slatkiši u vidu cookiesa koštaju odokativno oko 1$. Slane grickalice u proseku po 2 evra za "egzotičnije" vrste oraha i ostaloh slanih đakonija. Ručak po osobi u sasvim korektnom restoranu (na principu samoposluživanja) dođe oko 2-3 dolara. Ali tanjir pun i ko ga pojede mašala. I ima svega...od klasičnih salatica, pečenih banana, neobičnih salatica, mesa svakojakog ali ko što reče ljubazni domaćin ovde se pilići kraljevi svih životinja. I tako...nastavak dalje jer me baš mrzi da pišem a i moram da iskuliram traumatičnu epizodu iz prvog "samostalnog majanja" po gradu :)

Frankfurt-San Salvador via Madrid und San Jose

Eto, skoro 18 sati (po lokalnom vremenu) u San Salvadoru, glavnom gradu El Salvadora čiji su gradovi redom imenovani po svecima ili drugim bogougodnim ljudima. Verni ljudi, nema šta. Svašta sam danas video, zahvaljujući dobrim domaćinima ali o tome kasnije...
Let od Frankfurta do Madrida krajnje dosadan. U stvari, uzimajući dužinu mojih nogu i razmak između sedišta bilo je krajnje zanimljiv. Tri sata provedenih sa nogama sklupčanih skoro do stomaka mora da bude zanimljivo. Grčevi se podrazumevaju a povremeni jauci zbog istih su kod saputnika izazivali sumnje da mi se piški ali da ne znam da u avionu postoji wc. Jedina svetla tačka u ovom delu putovanja je jedina "slatka" stjuardesa u floti ružnih i nepristojnih, koju sam mestimično smarao dok je bezuspešno pokušavala da čita svoj omiljeni šareni magazin u delu za osoblje.
Madrid. Divnih 2 sata izmedju letova i sat i 20 minuta vožnje liftovima, vozom, brzom trakom i hodnicima. Ukrcavanje koje kasni 45 minuta. Španci. Počinje Americas - "opušteno, gde se žurite". Madrid - San Jose (Costa Rica). Booooring. Stjuardese su više vremena provele džonjajući nego služeći i u pomoći pa su se putnici snašli, provalili štekove hrane i pića pa se sami služili. Kapetan u više navrata pokušavao da smiri masu da ne pojede i delove aviona paleći znak "seat belts on" ali bezuspešno.
San Jose, Costa Rica. Slećemo na 10 min od zatvaranja kapija za sledeći let. Parking aviona traje 8. Trčanje do gejta traje minut i 45. "Izvinite, da li je ovo let za San Salvador" traje 16 sekundi. Dovoljno da propustimo let i neplanirano ostanemo u Joseu. Bez obzira na priče o neljubaznost IBERIA transa dobijamo karte za taxije i smeštaj u hotelu sa 5 zvezdica. Hmmm...Pa sad. Spavao sam u mnogo boljim hotelima koji su imali po tri zvezdice. Pivo u baru - domaće 2.5 dolara. Pola litre vode - 3 dolara. Internet za 24h 10 dolara. Internet za pola sata 5. Kad sam već tu: "Prodajem kartu sa kodom za internet kafe u Hotelu sa 5* u San Joseu. Povoljno. Ostalo 7 minuta. Cena po dogovoru". Ništa nismo čornuli iz sobe, čak se nismo ni šepurili po kožnoj garnituri u sobi. Boooriiiing...Odlazak iz hotela u 4 ujutru. Vožnja sa ludim taxistom koji prelazi rupe po autoputu sa 140 na sat kao Scotty kroz warp 3. Laganica. Imigraciono na aerodromu. Užas. Popuni 1. dokument, popuni drugi, potpiši, razgovaraj rukama, smori se na check-inu jer gospoja iza pulta kulira i kuca obazrivo da ne bi pokvarila manikir. Avion. Odokativno veoma vidljivo da je zadnje levo krilo aviona odvaljivano pa naknadno lepljeno-vareno pa premazano za 25 nijansi pogrešnom bojom od originalno bele. Spooky. Kapetan koji ulazi nakon putnika i pri tome smara svako žensko čeljade. Žene vole oficire, mada je ovaj podbacio u svojoj muževnosti jer su mu falili brkovi. Da nisu, svašta bi bilo.
San Salvador. Majstori su zalemili krilo, svaka im čast. Znaju posao, odma` se videlo po varu. Imigraciono i ponovo smaranje sa službenicima koji ne znaju ni reči engleskog. Ne lezi vraže, znam ja španski i sve fraze koje su potrebne da bi se reklo "hvala". Trideset minuta na imigracionom, bleda lica od nespavanja i vrlo česti naleti smeha od staffa na aerodromu. Naravno, kako službenik ne govori engleski a naš španski je na nivou minusminusminus bejzika par puta je pokušao da napiše šta hoće da nas pita. Da, pisao je na španskom. Razlike, drastične. U jednom trenutku sam hteo da ga pitam gde su vešala i da li smo pogodili slovo koje fali. Posle 28 minuta napokon neko od službenika ko govori engleski. Kaže da možemo da dobijemo vize samo na mesec dana bez obzira što je mister ambasador u Berlinu lično napisao da imamo vize za godinu dana sa mogućnošću ulaska i izlaska iz zemlje kad nam se prohte. "But you can see in passport that we have a multiple entry visas for a year". "Yes but month is a maximum". "Hmm maye it is but this is signed by the MInistry of foreign affairs od El Salvador". "Yes but you have to go into the immigration office and try to renew them, not later then 20 days". "Whatever bate, samo nas pusti da idemo da spavamo". Pustio. Ovde, naravno nije potrebno reći da je prvi službenik, kada je video naše vize otišao do drugog, ovaj do trećeg, pa do četvrtog pa zajedno kod petog, pa onda najverovatnije kod šefa smene jer se očigledno prvi put sreću sa vizom u srpskom pasošu koja važi godinu dana. Mašala. Danas smo nešto naučili i probili led svim budućim turistima u El Salvadoru. Bienvenudo. A onda konačni šok. Customs. Ljubazni čikica, kome se preda pasoš i papirić sa glupim pitanjima, koji to odgleda onako ovlaš a onda kaže: "press the button". Whatever. Stojim tako ispred semafora sa dve boje, naravno. Gore crveno, dole zeleno i ispod dugme. Semafor ugašen, pružam prst ka dugmencetu ispod, pritiskam. Sekund, dva i odjedanput kao da ga je sam čika upalio na zelenoj strani semafora pojavljuje se svetlo i svetleći natpis "Pass". Fak. Još jednu igricu sam obrnuo. Šta dalje?

Autostoperski vodič do Latinske Amerike..

...tačnije do El Salvadora, Nikaragve ili Hondurasa može vas voditi preko:

Okeana, brodom - putovanje traje oko mesec i po dana i košta oko 3500 evra, ne računajući napojnice i lučke takse

Vazduhom, avionom - putovanje može da traje između 18 i 48 sati u zavisnosti od leta, veza i tarota.

Vazduhom opcija I: Frankfurt-Majami-San Salvador. Otpalo zbog toga što nemamo američku vizu. Wtf?!

Vazduhom opcija II: Frankfurt-Madrid-Gvatemala Siti-San Salvador. Otpalo iz nepoznatih razloga.

Vazduhom opcija III: Frankfurt-Madrid-San Jose-San Salvador. Wtf is San Jose anyways?!


Visas: Viza zauzima 2 strane skupo plaćenog biometrijskog pasoša i košta 60 dolara za godinu dana. Potpisao lično ambasador a markice zalepila sekretarica mu.

Evro po evro pregača

Sticajem okolnosti se nadjoh u moru drugih balkanaca u glavnom gradu Evra duže nego što sam planirao pa vodeći se turističkim prikazima mladjanih japanaca i njihovih lutanja odlučih da postanem i ja jedan.

Što bi se ono reklo, lep je grad. Lep je grad prvog dana, ali već drugog ulice počinju da liče jedna na drugu i postaje krajnje monotono. S obzirom da grad i nije nešto mnogo star a da su ga u II svetskom ratu bombardovali jedno 26 puta i isto toliko toliko puta sravnjavali sa zemljom od tog "starog" grada je ostalo 4 kućice i fontana. Medjutim, Nemci ne bi bili Nemci da nisu ostatak tog istog, 26 puta porušenog grada napravili u još stariji i još moderniji grad. Do pre 45 godina na mestu gde sedim je bila livadica sa gomilom šuta dok su sada barokno ukrašene fasade sa natpisima koji datiraju od 1908 pa do 1943. godine. Kažem ja. U inat, sagradili starije i bolje. Frankfurt je, hmmm...Pa evo 22h je a sedim pored antene wifija koji emituje 12Mbs protok i pišem blog po prvi put u životu. Dosadan. Posle 16, eventualno 17h ništa, sem ponekog turčina, kineza ili arapa ne radi. Mora da se ustaje rano pa su premise za rano spavanje ispunjene već samim odlaskom sa posla.

Da je prestonica Evra to možete da saznate čim kročite na tlo grada i uđete da popijete kafu ili da jedete najprostiji sendvič sa radničkom šunkom. Cijena prava sitnica.

Kao što obično biva sa zemljama zapadne Evrope, više sam pričao srpski (bosanski, ilikojigoddrugibalkanski) nego engleski ili nemački koji i ne znam i nemam želju da naučim.

-Zbog čega se ovde biciklisti voze van utvđenih staza i smaraju na svakih 10 sekundi
-Zašto na 80% semafora ne radi dugme za pešake?
-Zašto mi je ničim izazvan prišao mlađani hip hoper u centru grada i izabrao mene od 120 ljudi koji su pušili i pitao "need marijuhuana?"?
-Da, probao sam nemačke kobasice i imaju ukus na obične viršle. Kolenice nisam, jer ih uglavnom prodaju arapi, turci a prikaz salmonele mi uvek visi iznad znaka wilkkomen.
-Pivo i nije neko a i da jeste nemam gde da ga pijem jer je sve zatvoreno kad mu je vreme
-Prirodnjački muzej je fensi šmensi sa gomilom životinja i dinosaurusa. I dece, naravno jer od malih nogu uče - na zabavan način o svetu koji ih okružuje. Dobro, nema više dinosaurusa ali i ja baš i ne verujem previše u to.
-Metro je kul a instrukcije su nejasne i samim nemcima.

beta 001.txt