To Guatemala i dalje (part1)...

Posle 48 sati (valjda je toliko prošlo po lokalnom vremenu od petka u 09:00h) utisci su veoma sveži pa će i ovo pisanje da bude krajnje nepovezano i možda lagano opširno.

Prvo: Plan je bio da nas 4-oro, svi poreklom iz Srbije provedemo novogodišnji vikend u malom turističkom mestu u Gvatemali koje je decenijama unatrag bilo "sedište" Centralne Amerike, građeno od strane španske kolonijalne vlasti pa samim tim i meka i medina turizma ovog dela sveta. Pored građevina, koje podsećaju na to da su španci ovim predelima vladali skoro koliko i turci balkanom, nad celom oblasti se nadvija i kompleks vulkana, od kojih je jedan i dalje aktivan pa lava lagano teče niz padine - tu su i brojni turisti iz celog sveta što ovom malo mestu daje, za ovaj deo sveta neobičnu živost...Tako barem piše na internet stranama koje sam posetio jer Antiqua Guatemalu nisam...Ono što pišem u nastavku pišem po tačkama koje sam unosio putem jer opisati sve događaje za 48 sati bi bilo krajnje nemoguće i zahtevalo bi jednu celu knjigu (hmmm knjigu? to i nije tako loša ideja)

Slika 1) Bez obzira što su sve mape, proračuni, GPS-i govorili da ćemo iz San Salvadora do granice da stignemo za dva i po sata to smo uradili za sat i 20 minuta. Atmosfera praznična, svi u kolima srećni i veseli. Ipak je nova godina a put je kraći nego što smo planirali. Granica gde izlazimo iz El Salvadora i prvi nagoveštaj problema: Graničar nam kaže da se javimo imigracionom i da čisto sumnja da ćemo da uspemo da izađemo iz zemlje, odnosno da uđemo u Guatemalu. Razlog: ne zna a i da zna ne želimo da pitamo nego se upućujemo u imigraciono. Klasična soba sa šalterom, dvoje rusa ispred nas koji pomoću prevodioca pokušavaju da urade isto što i mi. Da saznaju razlog zbog čega ne mogu da uđu u Gvatemalu. Naravno da prepoznaju jezik srodan njihovom i da nas pitaju odakle smo ali što zbog vrućine, što zbog problema nastavljaju svoj posao. Na red dolazimo mi i posle višeminutne konsultacije činovnika imigracionog smo saznali da možemo da pokušamo da udjemo ali da oni čisto sumnjaju da ćemo da uspemo. Pitali za razlog? I da jesmo, zaboravio sam ali dobro pamtim lica i tragove kapljica znoja na čelima službenika kada su videli 4 crvena pasoša Republike Srbije sa multienter vizom na godinu za CA4 područje (El Salvador, Guatemala, Honduras, Nikaragva), koja je pri prvom ulasku "poništena" i stavljeno da traje 30 dana a nakon toga produžena na 90 dana. Problem broj 1 je da službenici verovatno nagađaju šta je CA4, problem broj 2 je da u neverici gledaju potpis ambasadora El Salvadora u Nemačkoj koji je prvobitnu vizu potpisao jer kako oni mogu da znaju da El Salvador ima ambasadora u Nemačkoj. Problem broj 3 je što sve i da im pokažemo na mapi ne bi znali gde je Srbija a još manje kakvi su lokalni zakoni koji se odnose na Srbiju. Problem broj 4 je što svaki od trojice činovnika zna samo deo razloga zbog čega možemo da imamo problem da uđemo u Gvatemalu ali problem nastaje kada te informacije treba da se sklope u jedinstvenu.

Kako god bilo rešili smo da krenemo pa šta bude. Šalter na imigracionom sa Gvatelmalteške strane granice. Dobra dan dobri ljudi, da li možemo preko...ista 4 problema kao i sa salvadorenjske strane i konačan odgovor: Njet. Nein. Nunca, Nada. Nada ne postoji jer je pre 15 dana vlada Gvatemale izdala uredbu kojom se predviđa da svako ko želi da uđe u zemlju mora da izvadi crveno papirče jer se u zemlji vodi "mali" rat protiv narko bandi. Za svaki slučaj. I šta sad. Interno glasanje je proteklo u krajnjoj neizvesnosti je nas je bilo četvoro pa i samim tim i krajnje neprijatna situacija. Odlučili smo da se vratimo i vidimo šta dalje. Krećemo lagano unapred, niko nas ne zaustavlja, ulazimo 200 metara na teritoriju zemlje, vidimo turističku policiju i policajku, pa kao ajd i njih da pitamo. Odgovor šokantan:
-Kako to mislite da li smete da uđete u zemlju? Pa ako niste primetili već ste ušli u zemlju i u njoj ste najmanje 30 minuta.
Hmmm..mudri ljudi..
-Da, to je ok, ali da li smemo da idemo dalje?
-Da li vidite nekog ko vam brani da idete dalje?
-Pa i ne vidimo baš ali kažu nam da nam treba viza...možda će problem da bude izlazak. Šta ako nas pitaju gde nam je papirić?
-Možda vas pitaju, možda ne.
E baš vam hvala.

Posle još 30 minuta opravdanih i neopravdanih argumenta između nas četvoro odlučujemo da se vratimo. Proveli smo u Gvatemali sve u svemu sat vremena a da nas na granici, dok smo se vraćali niko nije pitao ni gde smo bili ni šta smo radili. Mada nije da nisu mogli. A mogli su.

I šta sad? Ponovo smo u El Salvadoru, kupaće gaće nemamo, rezervaciju za bilo koji hotel nemamo, nekako je bezveze da se vraćamo u San Salvador pa posle razmišljanja i vaganja opcija odluka: Pravac Honduras i Mayanske pirmide.

Slika broj 2) Nakon par sati ugodne vožnje dolazimo do granice.
-Dobar dan
-Dobar dan
-Mi bi preko ako nije problem.
-Aham, lepo. A odakle ste? Iz Srbije.
-Iz Srbije?
-Aham
-A gde ste pošli?
-U Honduras
-Lepo. Na koliko?
-Na 2 dana, idemo u Copan, tamo ima Mayanskih iskopina.
-Odlično, dajte mi pasoše i krenite sa mnom da na brzinu završimo ubacivanje u sistem.
-Izvinite, senor samo jedno pitanje, ovo je put za Copan i Honduras?
-Hmmm, ne. Ovo je granica sa Gvatemalom ali i odavde možete da pređete prvo u Gvatemalu pa onda u Honduras.
-Guatemala? Pa nama su rekli da ne možemo da uđemo u Guatemalu jer nam treba viza?!
-Ko vam je to rekao, što ne bi mogli da uđete u Gvatemalu...Samo par minuta papirologije i krenite lagano, ovde vam je bliži put.
-Ali mi ne želimo da idemo u Gvatemalu, hoćemo u Honduras.
-Ma hajte šta vam je nemojte da se vraćate, odavde vam je bliže
-N-E Ž-E-L-I-M-O u G-V-A-T-E-M-A-L-U

I da skratim priču...nakon što se službenik konsultovao sa još par službenika i nakon što su svi zajedno otišli na na granicu sa Gvatemalom da pitaju da li možemo da uđemo i nakon što smo dobili odgovor da ne možemo da uđemo u zemlju krenuli smo ka pravom graničnom prelazu sa Hondurasom, udaljenom ne tako laganih 3 i kusur sati vožnje po najspektakularnijim planinskim vencima u CA4 zoni. Ako ništa drugo, barem sada graničari na ovom prelazu znaju: Gde je Srbija, da imaju ambasadu u Nemačkoj, da njegov potpis vredi manje od potpisa službenika imigracionog na aerodromu koji isti taj potpis poništava kao inflacija akcije srpskih preduzeća, da je u Gvatemali skoro-pa-građanski-rat. Sve u svemu, edukativna tura. Što za nas što za graničare.

Slika broj 3) Krećemo dalje, ka PRAVOJ granici sa Hondurasa i očekuje nas put od barem par sati. Pitamo u selu za put, kažu da se gradi. Ajd da probamo i da vidimo kako izgleda put koji se gradi u ovom delu sveta. Već posle pola sata šok. Put sa najnovijim asftaltom, pogled spektakularan ipak prolazi kroz jedan od nacionalnih parkova. Automobila skoro i da nema, jer lokalci ne znaju za ovo mesto. Slika broj 3 je neobična zbog prethodno izlistanih stvari ali najviše zbog znakova kraj puta: Žuti znak sa nacrtanom životinjom. Tokom puta znak ostaje isti ali se životinja menja: Prvo je KORNJAČA, nakon kilometar ZEC, nakon kilometra IGUANA, nakon kilometra PUMA!, nakon kilometra KRAVA, nakon kilometra KONANJIK, nakon kilometra KAMION KOJI PADA U PROVALIJU. Ova poslednja 2 baš i nisu životinje i kamion baš i ne pada u provaliju ali su se znakovi tako nasumično ponavljali da je bilo krajnje predivno iskustvo smejati se i sa nestrpljenjem očekivati svaki sledeći znak.

Da malo apdejtujem El Pacifico

Gresio sam u prethodnim postovima, nije da nisam.

Evo druga poseta plazi je prosla, ovog puta u fensijem risortu. Sad prvo da se ispravim i "okajem grehe" oko opisa prvog risorta iz posta "El Pacifico". Naime, deo u kome smo mi bili je deo pored plaze i bez ikakve sumnje lici na dolepomenuti opis. Medjutim, uz laganu nadoknadu od nekoliko dolara moze da se udje i pozadi u pravi risort sa bazenima i bungalovima gde sve izgleda sasvim pristojno ali nije za svaciji dzep, mashala.

Druga plaza, takozvana Costa del sol i lagani resor koji se zove, jakako Pacific hotel je mesto koje je od samog ulaza risort sa bunglavima i bazenima za koje vam ne treba doplata. Doplacujete samo ulazak u isti sto podrazumeva placanje 29$ za: svedski astal koji traje do 15h sa neogranicenim picima (u sta spadaju sva zasecerena americka pica koja poznajete, lokalna vrlo zasecerena pica posle kojih vam sok iz tetrapaka deluje kao da pijete obicnu vodu...inace ukusni), mesto za stolom ili lezaljku i naravno koriscenje bazena, kupatila i svega ostalog :) Ovde tesko mogu da se pronadju lezaljke na plazi. Ovde ljudi vise uzivaju u hrani i picu nego u cvarenju na suncu. Plaza naravno pusta, pesak uglavnom beo jer ocigledno da poslednja erupcija vulkana nije nanela pepeo na ovu stranu a okean cudan jer je plitak, struje jake a talasi prilicno veliki pa je nedoumica da li plivate u moru do kolena, bacate se u talase i 100% riskirate da vas more odnese na pucinu ili da pravite kule u pesku u priobalju :)

Inace je 99% plaza "privatno". Dobro, nije privatno ali su privatne hacijende gradjene tik pored mora i sve su zakljucane pa je pristup moru (bar ovom delu koji sam zapljuvao) izuzetno tezak bez da platite.

Da, bio sam i na jezeru koje se nalazi u grotlu ugasenog vulkana koji je poslednju erupciju imalo pre 2500 godina. Neobican osecaj kad vam neko kaze gde ste ali sve u svemu jezero ko jezero, bez utiska da se nalazite bas u vulkanu. Divno jezero (ista prica sa hacijenda i prilazom kao sa morem), sem sto se ne placa obicna participacija, nego mozete da birate restoran, klopate i kupate se i platite, naravno samo cenu rucka...Rucak malcice skuplji nego obicno, ali i dozivljaj malcice drugaciji. Jeo biftek sa gomilom salate, platio 10$...nisam pio jer sam morao da vozim smrc smrc...

Neke od slika sa oba "eventa" su na profilu pa izvolte...

Feliz

Da obeležim i ovaj dan kada sam posle 30 dana konačno jeo nešto što hoda (ili je hodalo) na 4 noge. Već 15 dana razmišljam šta se dešava sa ljudima ovde pa im pile "sveta" životinja. Gde god da krenem, u koji god restoran, kafić, kafanu da svratim piletina je "must have" životinja. U svim oblicima, što se podrazumeva: pečena u KFCu, pržena u lokalnim restoranima, kuvana sa povrćem u obližnjim birtijama, bataci, grudi, celi pilići, delovi pileta..šta god da pomislite od pileta - tu je. Nije da nisam probao da pronađem i neku drugu životinju i nije da nisam uspeo u tome - jesam, ali je bila toliko žilava da nisam uspeo ni sam sebi da opravdam smisao njenog ubistva. Jedna od teorija, koja meni zvuči najlogičnije, a imam vremena da se uverim u suprotno je da je u latinskoj americi zabranjeno ubijanje "malih životnjinja" koje očigledno isključuje piliće. S obzirom na to, svo meso na tanjiru je od najstarijih životinja, umrlih prirodnom smrću - ili od takozvane starosti pa je zboga toliko žilavo.

I tako, danas smo ničim izazvani nabasali na lokalnu "tabernu" što je domaći naziv za tavernu, u kome može da se obilato jedu mlade životinje po ne tako popularnim cenama plus pivo. Sve u svemu, rebarca od netakostarogpraseta za svaki rispekt, od piva me već sad, pola sata kasnije boli glava ali važno da je moj, od posne piletine napaćeni organizam konačno navatao malo masnog i u to ime "Živeli prasići!"

From El Pacifico..

Umalo da zaboravim...Posle samo 7 dana u El Zalbadoru sam prvi put i vozio aFtomatik džip sa kojim stvarno izgledaš kao "King of the road". Nakon par krajnje nezgodnih kočenja u prvih 100 metara sve je prošlo prilično glatko. But...Uvek mora da postoji jedno ali u svakoj priči...Od kad sam ovde i nisam siguran da postoje auto škole - ni jednu nisam video ali sam siguran da postoje ali i pored toga niko ne zna da vozi. Semafori postoje i uredno rade, ulice su krajnje urbanizovane, bulevari široki i zeleni ali i pored toga svi signaliziraju ugrađenom trubom - tzv. sirenom. Jedno "sviranje" znači - de si pošo, ja imam prvenstvo; dva "sviranja" znače: alo brate/sestro esi čorav, dom jedno kratko i dva dugačka znače laganu psovku koju i znam ali nije ni mesto ni vreme da je pominjem. I naravno kao štoto obično biva na samom ulasku u San Salvador kreće najobilnija kiša u mom životu, koju u slobodnom ali netačnom prevodu mogu da nazovem monsun i neočekivano lagana vožnja ulicama istim. Postupak je sledeći , i tog principa se drže svi: Kiša počinje, pale se sva četiri žmigavca i vozi se 10 na sat. Drugačije nije ni moguće a žmigavci su tu da vas neki vozač ne bi pomešao sam slobodnom trakom autoputa. Džip je u jednom trenutku počeo da propušta vodu što je samo doprinelo zanimljivosti vožnje kroz kišom okupani grad. Sve u svemu veoma bezbedna vožnja, jer je svima bilo nemoguće da voze kao što to obično rade i da, naravno da je kiša prestala istog trenutka kada sam stao ispred kuće.

U San Salvadoru postoje pešački prelazi, gomila njih ali su pešači užasnuti kolima i strašno se plaše istih. Razlog za to je jednostavan: Ovde kola u svakom slučaju imaju prvenstvo, bili vi na pešačkom ili van njega.

El Pacifico

Šta reći a ne pogrešiti. Manje priče o moru, more ko more sa malo većim talasima, ništa spektakularno. Ono što je meni zanimljivije od mora je sam "resort" koji spada u "fensije" šta god da se podrazumeva pod time. Sad naravno, nisam očekivao da me Pariz-Hilton sačeka u bikiniju, donese piće i izmasira pride kao gratis uslugu ali svakako nisam očekivao ni relativno staru hacijendu. Da ne ispadnem da se nešto žalim, provod je bio odličan, domaćini i osoblje naravno ljubazno - do mere kad počinju da preteruju, sve otprilike što sam i mogao da očekujem. Sam dnevni ulazak u "resort" košta 30$ u šta je uključen ručak (na principu švedskog stola - s tim da je švedski sto u El Zalbadoru kombinacija piletine u svakojakom obliku, salata sa čudnim nazivima koje ne mog da pohvatam ni kada se sporo izgovore a u suštini su na bazi pasulja i regularne evropske salate), i besplatno leganje na plastičnim ležaljkama ispod kokosa. Ajd sad, kokosi i nisu neki - još su mladi a i ležaljke baš i ne datiraju iz ovog veka al da ne sitničarim. Pogled je fin, samo okean sa talasima malo počinje da smara jer pravi buku a i krajnje je čudno jer je previše plitko za plivanje a talasi su predaleki za skakanje u iste.

Dok smo se kretali ka "resortu" prolazili smo kroz veoma siromašna sela koja dopiru 100 metara od našeg cilja pa bih lagao kad ne bih rekao da me nije u pojedinim trenucima grizla savest. Verovali ili ne, ti isti ljudi - barem 90% njih koji žive neposredno pored Pacifika ne zna da pliva jer: ili nikada nije izrazilo želju da se time bavi, ili nije imao ko da ih nauči.

Pristup plaži je, čini mi se skroz onemogućen jer je diljem kilometarske plaže zakrčen starim hacijendama koje uglavnom niko ne koristi a kao po običaju su sve "okićene" bodljikavim žicama sa zabranom prolaska.

Naravno, da El Zalbador pomalo podseća na Srbiju uverilo me je i to što sam celim putem, na znakovima viđao velike table sa imenima donatora koji su taj put napravili: "Village X road is build by European Commission and through the Y fund"; "This school is renovated by German government" isl, itd...

Naravno, ne bi bio ja da nisam izgoreo kao rak - a da se pri tome prethodnog jutra nisam obrijao. Evo i sad izgledam kad da mi je predeo ispod očiju bio u senci a čelo i obrazi na vrelini sunca....Not Redhead - Redneck!

Najnovija saznanja iz El Zalbadora...

...dok ne zaboravim, bolje da zapišem. Skoro 100% proverena informacija je sledeća, mada za mene prilično šokantna ali ne i neočekivana:

-Kada se momak i devojka, čika i gospođa muvaju nije potrebno da se prvo poljubite da bi ste postali "momak i devojka". Pre čina poljubca potrebno je gospođicu, gospođu da pitate da li želi da bude vaša devojka, da sačekate da odgovor bude pozitivan pa da onda nastavite sa romantikom :) Šokantno: "Oćeš da pođemo" - koje se odnosi čak i na parove u zrelijim godinama.

-Devojke, koliko god bile stare-mlade, emancipovane ili ne NIKADA ne pitaju momka gorepomenuto pitanje niti preuzimaju inicijativu sem da se ukrase i tako nakinđurene čekaju da ih momak primeti i postavi pitanje.

-Ono što je manje-više bilo poznato i pre nego što smo došli ovde je da je Latinska Amerika poznata po svojim auto motelima. Auto motel je motel, naravno - bez prozora, vrata ili bilo čega što bi makar i slutilo rušenju privatnosti. Kako je u Latinskoj Americi sasvim "normalno" da mužjak bude sa više ženki u isto vreme (ne fizički baš u istom trenutku) tako je sasvim normalno da se zna i ruta tj. ritual kretanja para tokom čina "romantičnog susreta": Lagana večera, eventualno lagano piće u istom mestu gde se večeralo, pravac kola a onda auto motel na "posao", plaćanje i zglajz u noć.

-Auto motel, barem po pričama jer nisam imao "zadovoljstvo" da ga vidim izgleda ovako: Kolima se uđe u podzemnu/normalnu garažu, diskretnim stepenicama dodje do sobe na kojoj piše "slobodno", ista je bez prozora i bez vrata sem malog udubljenja u istim u kojima klijent ostavi novac...i to je to...

Kako izgleda biti Guliver i lagana teorija zavere

Ovo će biti lagani jutarnji post uz kafu, sa jednom konstatacijom i jednim hipotetičkim pitanjem.

Iz puke znatizelje (i pomalo sticajem okolnosti) sam krstario trznim centrima i usput, čisto informativno proveravao kako stoji situacija na Latinoameričkom trzištu a vezana za patike. Ima svega, šarenih, koznih, laganih, teških, fensi, smešnih, ruralnih, američkih i evropskih, sa pristojnom cenom i zapičenom u nebo. Ima svega i svačega u cenovnom rangu od 20 do 200 dolara. Ono čega najčešće ima je osmeh i netakokratko "no" kad pomenem koji mi broj treba. 12. To je američka mera za sasvim prosečnu balkansku veličinu od 45-46. Da ne grešim dušu, ima tu i tamo da se nađe broj ali je to sasvim retko a najčešće su to modeli prilagođeni zimi koji ovde mogu samo da naprave pakost nogama i okolini. Problem broj 1 i paket iz matice broj 1: Patike.

Neverovatno mi je da u radnjama prodaju šalove, kape, debele dukserice i ostalu robu prilagođenu apsolutnim temperaturama ispod ili oko nule. Čemu kada ovde prosečna godišnja temperatura varira između 26 i 27 stepeni.

Kako dolazim iz zemalja gde je jedna od omiljenih aktivnosti kreiranje teorija zavera red je bio da i ja stavim prst na čelo i razmislim o sledećem:

Prvi savet koji sam dobio je da ne nosim svoj telefon nego da kupim neki jeftini, što je na kraju i bio moj prvi šoping u dalekoj nam zemlji "spasioca". Reč je da se ovde kradu telefoni pa onda sve ostalo i da ako me neko startuje na semaforu, ulici ilibilogde drugde telefon uz nekoliko dolara prava mera da taj neko ne izvadi pištolj. E sad, ono što sam najčešće viđao ovde su prodavnice telefona i kartica kojih ovde ima bukvalno na svakom koraku. Previše je siromaštva za takav luksuz. Pre nego što sam došao ovde sam mislio da ću na svakom koraku viđati kioske sa brzom hranom, uličnu prodaju iste a umesto toga sam dobio kioske i štandove brzih telefona i kartica. Tautologijom a pomalo i tarotom sam došao do ideje da su možda, ali možda "kradljivac telefona" i telefonski monopolista napravili super dil. "Ti kradi a ja ću da prodajem". Ima tu nekog tarota jelde?