Posle 48 sati (valjda je toliko prošlo po lokalnom vremenu od petka u 09:00h) utisci su veoma sveži pa će i ovo pisanje da bude krajnje nepovezano i možda lagano opširno.
Prvo: Plan je bio da nas 4-oro, svi poreklom iz Srbije provedemo novogodišnji vikend u malom turističkom mestu u Gvatemali koje je decenijama unatrag bilo "sedište" Centralne Amerike, građeno od strane španske kolonijalne vlasti pa samim tim i meka i medina turizma ovog dela sveta. Pored građevina, koje podsećaju na to da su španci ovim predelima vladali skoro koliko i turci balkanom, nad celom oblasti se nadvija i kompleks vulkana, od kojih je jedan i dalje aktivan pa lava lagano teče niz padine - tu su i brojni turisti iz celog sveta što ovom malo mestu daje, za ovaj deo sveta neobičnu živost...Tako barem piše na internet stranama koje sam posetio jer Antiqua Guatemalu nisam...Ono što pišem u nastavku pišem po tačkama koje sam unosio putem jer opisati sve događaje za 48 sati bi bilo krajnje nemoguće i zahtevalo bi jednu celu knjigu (hmmm knjigu? to i nije tako loša ideja)
Slika 1) Bez obzira što su sve mape, proračuni, GPS-i govorili da ćemo iz San Salvadora do granice da stignemo za dva i po sata to smo uradili za sat i 20 minuta. Atmosfera praznična, svi u kolima srećni i veseli. Ipak je nova godina a put je kraći nego što smo planirali. Granica gde izlazimo iz El Salvadora i prvi nagoveštaj problema: Graničar nam kaže da se javimo imigracionom i da čisto sumnja da ćemo da uspemo da izađemo iz zemlje, odnosno da uđemo u Guatemalu. Razlog: ne zna a i da zna ne želimo da pitamo nego se upućujemo u imigraciono. Klasična soba sa šalterom, dvoje rusa ispred nas koji pomoću prevodioca pokušavaju da urade isto što i mi. Da saznaju razlog zbog čega ne mogu da uđu u Gvatemalu. Naravno da prepoznaju jezik srodan njihovom i da nas pitaju odakle smo ali što zbog vrućine, što zbog problema nastavljaju svoj posao. Na red dolazimo mi i posle višeminutne konsultacije činovnika imigracionog smo saznali da možemo da pokušamo da udjemo ali da oni čisto sumnjaju da ćemo da uspemo. Pitali za razlog? I da jesmo, zaboravio sam ali dobro pamtim lica i tragove kapljica znoja na čelima službenika kada su videli 4 crvena pasoša Republike Srbije sa multienter vizom na godinu za CA4 područje (El Salvador, Guatemala, Honduras, Nikaragva), koja je pri prvom ulasku "poništena" i stavljeno da traje 30 dana a nakon toga produžena na 90 dana. Problem broj 1 je da službenici verovatno nagađaju šta je CA4, problem broj 2 je da u neverici gledaju potpis ambasadora El Salvadora u Nemačkoj koji je prvobitnu vizu potpisao jer kako oni mogu da znaju da El Salvador ima ambasadora u Nemačkoj. Problem broj 3 je što sve i da im pokažemo na mapi ne bi znali gde je Srbija a još manje kakvi su lokalni zakoni koji se odnose na Srbiju. Problem broj 4 je što svaki od trojice činovnika zna samo deo razloga zbog čega možemo da imamo problem da uđemo u Gvatemalu ali problem nastaje kada te informacije treba da se sklope u jedinstvenu.
Kako god bilo rešili smo da krenemo pa šta bude. Šalter na imigracionom sa Gvatelmalteške strane granice. Dobra dan dobri ljudi, da li možemo preko...ista 4 problema kao i sa salvadorenjske strane i konačan odgovor: Njet. Nein. Nunca, Nada. Nada ne postoji jer je pre 15 dana vlada Gvatemale izdala uredbu kojom se predviđa da svako ko želi da uđe u zemlju mora da izvadi crveno papirče jer se u zemlji vodi "mali" rat protiv narko bandi. Za svaki slučaj. I šta sad. Interno glasanje je proteklo u krajnjoj neizvesnosti je nas je bilo četvoro pa i samim tim i krajnje neprijatna situacija. Odlučili smo da se vratimo i vidimo šta dalje. Krećemo lagano unapred, niko nas ne zaustavlja, ulazimo 200 metara na teritoriju zemlje, vidimo turističku policiju i policajku, pa kao ajd i njih da pitamo. Odgovor šokantan:
-Kako to mislite da li smete da uđete u zemlju? Pa ako niste primetili već ste ušli u zemlju i u njoj ste najmanje 30 minuta.
Hmmm..mudri ljudi..
-Da, to je ok, ali da li smemo da idemo dalje?
-Da li vidite nekog ko vam brani da idete dalje?
-Pa i ne vidimo baš ali kažu nam da nam treba viza...možda će problem da bude izlazak. Šta ako nas pitaju gde nam je papirić?
-Možda vas pitaju, možda ne.
E baš vam hvala.
Posle još 30 minuta opravdanih i neopravdanih argumenta između nas četvoro odlučujemo da se vratimo. Proveli smo u Gvatemali sve u svemu sat vremena a da nas na granici, dok smo se vraćali niko nije pitao ni gde smo bili ni šta smo radili. Mada nije da nisu mogli. A mogli su.
I šta sad? Ponovo smo u El Salvadoru, kupaće gaće nemamo, rezervaciju za bilo koji hotel nemamo, nekako je bezveze da se vraćamo u San Salvador pa posle razmišljanja i vaganja opcija odluka: Pravac Honduras i Mayanske pirmide.
Slika broj 2) Nakon par sati ugodne vožnje dolazimo do granice.
-Dobar dan
-Dobar dan
-Mi bi preko ako nije problem.
-Aham, lepo. A odakle ste? Iz Srbije.
-Iz Srbije?
-Aham
-A gde ste pošli?
-U Honduras
-Lepo. Na koliko?
-Na 2 dana, idemo u Copan, tamo ima Mayanskih iskopina.
-Odlično, dajte mi pasoše i krenite sa mnom da na brzinu završimo ubacivanje u sistem.
-Izvinite, senor samo jedno pitanje, ovo je put za Copan i Honduras?
-Hmmm, ne. Ovo je granica sa Gvatemalom ali i odavde možete da pređete prvo u Gvatemalu pa onda u Honduras.
-Guatemala? Pa nama su rekli da ne možemo da uđemo u Guatemalu jer nam treba viza?!
-Ko vam je to rekao, što ne bi mogli da uđete u Gvatemalu...Samo par minuta papirologije i krenite lagano, ovde vam je bliži put.
-Ali mi ne želimo da idemo u Gvatemalu, hoćemo u Honduras.
-Ma hajte šta vam je nemojte da se vraćate, odavde vam je bliže
-N-E Ž-E-L-I-M-O u G-V-A-T-E-M-A-L-U
I da skratim priču...nakon što se službenik konsultovao sa još par službenika i nakon što su svi zajedno otišli na na granicu sa Gvatemalom da pitaju da li možemo da uđemo i nakon što smo dobili odgovor da ne možemo da uđemo u zemlju krenuli smo ka pravom graničnom prelazu sa Hondurasom, udaljenom ne tako laganih 3 i kusur sati vožnje po najspektakularnijim planinskim vencima u CA4 zoni. Ako ništa drugo, barem sada graničari na ovom prelazu znaju: Gde je Srbija, da imaju ambasadu u Nemačkoj, da njegov potpis vredi manje od potpisa službenika imigracionog na aerodromu koji isti taj potpis poništava kao inflacija akcije srpskih preduzeća, da je u Gvatemali skoro-pa-građanski-rat. Sve u svemu, edukativna tura. Što za nas što za graničare.
Slika broj 3) Krećemo dalje, ka PRAVOJ granici sa Hondurasa i očekuje nas put od barem par sati. Pitamo u selu za put, kažu da se gradi. Ajd da probamo i da vidimo kako izgleda put koji se gradi u ovom delu sveta. Već posle pola sata šok. Put sa najnovijim asftaltom, pogled spektakularan ipak prolazi kroz jedan od nacionalnih parkova. Automobila skoro i da nema, jer lokalci ne znaju za ovo mesto. Slika broj 3 je neobična zbog prethodno izlistanih stvari ali najviše zbog znakova kraj puta: Žuti znak sa nacrtanom životinjom. Tokom puta znak ostaje isti ali se životinja menja: Prvo je KORNJAČA, nakon kilometar ZEC, nakon kilometra IGUANA, nakon kilometra PUMA!, nakon kilometra KRAVA, nakon kilometra KONANJIK, nakon kilometra KAMION KOJI PADA U PROVALIJU. Ova poslednja 2 baš i nisu životinje i kamion baš i ne pada u provaliju ali su se znakovi tako nasumično ponavljali da je bilo krajnje predivno iskustvo smejati se i sa nestrpljenjem očekivati svaki sledeći znak.
